21. VIKENDICA
Svaki kreten ima vikendicu. Hoću i ja imat vikendicu, kaže mi Puklek. Kaj je s tobom, pita me. Ja neću vikendicu. Ja sam kreten kojemu vikendica nije potrebna da bude kreten. Onda odi sa mnom. Gdje, pitam. Naći i kupiti vikendicu. Puklek i ja jedne subote, u jesen osamdesetih, nabasasmo u Kupčinu Gornju. Razlika između Kupčine Gornje i Donje je da je Gornja iznad Donje. Potok koji teče prema Jadranskom moru zove se Kupčina… Čuj, ne bum kupil vikendicu, imaš prav, to je kretenarija, kaže mi Puklek. U sredini sela, koje se pružilo po hrptu brijega, ugledao sam napuštenu veliku drvenu kuću sa štalom, svinjcem, srušenom ogradom, sa zapuštenim šljivikom, i u travu obraslim dvorištem. Čije je to, pitam nadošloga ogromnog lugara s dvocjevkom u uniformi i čizmama na biciklu koji me gleda začuđeno. Hoćete kupit?, pita me. Neće, samo se šali, kaže Puklek. Nije lud. Hoću, ak je za prodat, odgovorim. Možda je, možda nije, zavisi, kaže lugar. Od koga i od čega?, pitam. Od onoga tko kupuje, odgovori mi golemi znojavi čovjek. Kaj košta?, pitam lugara. Čujte, vlasnik je Joža Škrlec, u Kanadi je, ja bum vam dal adresu, pišite mu. Kaj dela u Kanadi, pitam. Pa pola je Kupčine tam. Poslije rata su otišli. Dečki su bili u domobranima. Bil sam i ja. Ja sam ostal. Svi su na Niagara Faullsu, neki imaju pilane, neki dućane, vaš Joža Škrlec ima hotel, kaže lugar. Pisali su mi da taj Fols zovu Kupčina Fols, kaže lugar i doda: Smrt fašizmu – sloboda narodu, zajaši bicikl i ode.
Kaj će ti vikendica?, pita me Puklek. A, kaj će tebi?, pitam. Ja ju ne bum kupil, ti kupuješ. Vidi, da nije bilo tebe ne bi došel u ovo sranje od sela. Da nije bilo tebe, ne bi mi palo na pamet kupit vikendicu. Onda je nemoj kupit, idemo na ćevapčiće u Kotač. Otišli smo na ćevapčiće u Kotač. Iz Kanade brzo stiže odgovor. Cijena je 16.000 kanadskih dolara, zemlje ima par hiljada hvati, a advokat je u Jaski, zove se Hlača, javlja kratko Joža Škrlec iz Kupčine Faulsa u Kanadi.
Bez Pukleka koji je, u međuvremenu, kupio vikendicu u Dubrovniku, odem u Kupčinu Gornju. Onda, bute kupili vikendicu, pitam me lugar s dosta jasnom ironijom. Danas je svaki kreten ima, doda i upali cigaretu na starom čiku. Ne bum, kažem. Nemate love?, pita lugar. Naravno, odakle mi, kažem. Pa, za vikendice ne treba love. Čujte, imate nekakve devize? Imam, kažem. Koliko?, pita lugar koji je za vrijeme Drugoga rata bio u Wermachtu padobranac, pa se vrnul u domobrane, a poslije rata završil na križnom putu, pa u logoru i onda postal lugar. Pet hiljada maraka, kažem. Ak mene poslušate, kaže lugar, te bute novce oročili, pa onda uzeli zajam na pet godina, bute dobili dvadeset hiljada maraka. S petnaest bute kupili vikendicu od kumeka iz Kanade, pet bute stavili na devizni račun da morete ići u Trst, za dvije godine dinar bude vriti, vi bute vratili zajam, a pet hiljada bude ostalo.
Lugar u jednome nije imao pravo. Ne za dvije godine, za manje od godine vratio sam zajam i na računu opet imao pet tisuća maraka i vikendicu u Kupčini Gornjoj i više se nisam pitao kako su nastale tisuće betonskih nakaza na obali i brdima Plješivice.
Kupil sam tu posranu vikendicu i zaboravil je. Slučajno nakon par godina odem u Kupčinu i ugledam svoj šljivik pun šljiva. Branje šljiva je jebeni posel, ali bere se jemput na godinu i može se izdržati. Te sam godine ubrao tridesetak kila šljiva, ostalo je ispekel lugar za rakiju. Napravio sam vrlo dobar džem. Bilo ga je trideset pet tegla. U Okrugljaku, od gospođe Omčikus dobijem recept. Džem ispadne bomba. Prvi put da ti je nekaj uspjelo u životu, džem ti nije loš, kaže mi usput žena, koja nije ni znala da imamo vikendicu. Naravno da nije loš, odgovorim. Svaka tegla vrijedi petsto kanadskih dolara.
I tako sam počeo ići u Kupčinu Gornju. Ne zbog svoje vikendice u kojoj nikada nitko nije prespavao ni jednu noć, nego zbog lugara. Obožavao sam lugara. Dok bi sjedili u lugarevoj kuhinji, jeli sir i vrhnje koje je radila lugareva majka, pili još toplo mlijeko koje je pomuzla lugareva žena, i uživali u šunki koju je radio, lugarev zet, lugareve su se unuke igrale, a lugar bi velikom rukom pokazao prema Karlovcu, kroz kuhinjski prozor: Vite, sused, nekada je od ovoga brega do Karlovca bila hrastova šuma. Srce me boli kada vidim kaj se dela. Smrt fašizmu – sloboda narodu.
Krajem ljeta stigne iz Kupčine poruka. Na pakpapiru je lugar napisao: Kaj bute sa šljivama! Smrt fašizmu – sloboda narodu?
Nakon par dana pošao sam u svoj šljivik i nabrao dvadesetak kila šljiva, napravio petnaest tegli. Izračunam da je svaka tegla ko tristo kanadskih dolara i podijelim prijateljima džem. Godina prođe.
Druge godine, druga poruka. Na papiru je lugar napisao: Kaj bute sa šljivama! Smrt fašizmu – sloboda narodu?
Nakon par dana pošao sam u svoj šljivik. S lugarom sam nabral dvadesetak kila šljiva, ostale sam poklonio lugaru. Imam jedno pitanje, kažem lugaru, zakaj napišete upitnik iza sloboda narodu? Vi to ne znate?, pita natrag lugar koji je dobio dodatnih desetak kila. Ne, kažem i naberem šljive, napravim petnaest novih tegli džema. Te godine tegla nije više koštala petsto kanadskih dolara, ni tristo nego sto pedeset. Da sam izdržao svake godine brati šljive i raditi džem, mogao sam nakon dvadeset pet godina znatno sniziti nabavnu cijenu tegli džema na deset kanadskih dolara po tegli. Trebalo je samo ubrati par tisuća kila šljiva i napraviti desetak tisuća tegli džema iz moga šljivika!
U međuvremenu se lugar preselio na groblje, iza njega je otišao lugarev zet, u kući su ostale žene: majka lugara, žena lugara, kći lugara i dvije unuke lugara i lugareva dvocijevka. A snašla me i tranzicija.
Prošle godine, dakle dvije tisućite, sretne me Puklek, tada producent Pete brzine na Omladinskoj televiziji i pita: Hoćeš raditi scenarij za film o KIM-u?
Što je to?, pitam. Ne znaš što je KIM?, pita me zabrinuto. Ne, kažem, misleći da se radi o deterdžentu iz Kine. KIM je karlovačka industrija mlijeka, kaže važno producent Pete brzine, meni su u KIM-u dužni pola miliona, nemaju love, ali mi budu kompenzacijom platili sa šleperom mlijeka koje bum prodal u Kini, upadnem u riječ producentu Pukleku, koji kaže, ne nego u Hercegovinu. Ja dobijem mlijeko po kunu litra i prodam ga u Hercegovini za dvije kune. Dečke iz KIM-a imam u džepu, a u Mostaru mi kum ima import-export, njemu dam mlijeko. Kum proda to mlijeko u Dubrovnik i nabije cijenu tri kune, ali to nije moj problem. Mlijeko ćete iz Karlovca furati preko Mostara u Dubrovnik?, pitam. Naravno da nećemo. Ti ne kužiš biznis. U Dubrovniku imamo vezu, preko nje prodamo mlijeko iz Trebinja koje je Unprofor uvezao iz Australije, mlijeko iz Karlovca fiktivnom fakturom šaljem u Mostar, ali preko Austrije. U Klagenfurtu imam rođaka koji ima jake veze s Italijom. U Italiji, u Trstu, tamo je drugi kum kupio tvornicu špageta, otpustio je pola radnika i uzeo deset miliona dolara hipoteke na tvornicu od Zagrebačke banke, pol su mu hapali u banci, milion je dal nekome na vrhu, ostalo mu je četiri miliona dolara, otpustio radnike Talijane iz Istre dovel žene da delaju jer njih ne treba platiti. Sretne su da delaju da ne moraju biti doma s djecom i s muževima. Kum je prodao tvornicu špageta mome susjedu iz Livna. Taj će zemljak dići novu hipoteku na tvornicu špageta, ali od Poštanske banke, od kuma će kupiti moje mlijeko i prodati ga Karlovcu dečkima iz KIM-a. U KIM-u, umjesto da plate kunu po litri mlijeka iz Mađarske, kupit će od mene svoje zdravo mlijeko i platiti pet kuna za litru i, što je najvažnije, uštedit će se na transportu. Kada dam svakome što mu pripada, ja kupujem novi auto i brod. Ti bi onda mogao ponovno kupiti to mlijeko u KIM-u i prodati ga preko kumova i rođaka, kažem. Nemrem, mlijeko uopće ne postoji, kaže producent Pete brzine i ode na sastanak u Pretvorbu.
Nakon par dana zove me producent Puklek. Glupo je da pišeš scenarije, počni režirat. Što, i zašto?, pitam producenta. Film o KIM-u i da napokon nešto zaradiš. Ja ne znam raditi reklamni film, niti želim, kažem svom Pukleku. Predloži KIM-u kratki igrani film, kažem. Recimo, jedan neobičan dječak, sin službenika KIM-a, ima sestru. Familija, djed, baka, majka i djeca žive na nekom potoku, imaju staro lijepo imanje, baka se brine o dvije-tri krave. Žive od KIM-a. Otac i majka rade u KIM-u. Jednog dana, odvedu dječaka u KIM. Tamo s djecom službenika i kooperanata KIM-a upozna dečko KIM. Na povratku kući, kaže ocu: Kada narastem, kupit ću KIM.
Napiši to, kaže mi moj producent, novi hrvatski poduzetnik. Napišem. Producent odnese u KIM, vrati se i kaže mi: Možeš početi snimati.
Najteže je bilo naći dečka, mršavog, bistrog, živog, pametnog, zgodnog dečka od šest-sedam godina. Kada smo ga našli, počnemo snimati. Ja se sjetim Kupčine Gornje, pokojnog lugara, žene lugara koja se brine o stoci, njihove štale i dvorišta. U Kupčini Gornjoj nađemo lokacije, nađemo dječakovog oca, nađemo u Krašiću dječakovu sestru. Njihovu kuću u Medved dragi, a KIM snimimo u KIM-u. Snimamo tekstove točno onako kako smo dobili iz KIM-a. KIM-ovi tehničari glume tehničare, radnici radnike, a gospodin Mrljak Mrljaka. Međutim, naš se producent izgubio. Jedno sam vrijeme mislio da prodaje mlijeko na relaciji Karlovac – Hercegovina, Ukrajina, Australija, Novi Zeland, Kanada. Ali, ne. On je bio na svojem brodu, na moru, i kada smo se sreli nakon što je film bio gotov, vozio je novi skupi auto.
. Producent Pete brzine Puklek objasnio mi je kako se dolazi do auta u tranziciji kao što mi je Lugar otkrio na koji se način dolazi do vikendica u socijalizmu.
U mojoj vikendici održavale su se seoske priredbe, u štali lugarevi potomci držali su sijeno i kosili su voćnjak. Vikendica nije kupljena uzalud, pomislio bih kada bih se sjetio da uopće postoji. Od kada je umro lugar, do snimanja za KIM, nisam imao ni jedan razlog da odem u Kupčinu Gornju.
Prije par godina sretne me poznanik Jelinić. Kaj ti imaš neku vikendicu kraj Krašića, pita me. Imam, kažem. Hoćeš je prodati, pita me i nastavi, neki moj znanac ragbijaš, nekaj bi kupil u tom kraju. Kolko?, pita me. Kolko sam je platil, tolko bum je i prodal. U redu, kaže. Dođem kući. Imamo kupca za vikendicu, kažem. Koju vikendicu, začudi se žena. Kak, koju?, sada se ja čudim. Pa nemamo deset vikendica nego jednu, u Kupčini Gornjoj. Nemamo je, kaže mirno žena i čita Shakespeara. Prodali smo je prije par godina. Mi?, začudim se. Dobro, onda ja, kaže mirno. Lugar je imao pravo. Samo kreteni imaju vikendice. Smrt fašizmu – sloboda narodu!!!